Историја манастира
Светог пророка Илије

Скит (жива и радна заједница православних монаха) Светог пророка Илије у Саинт Хуберту, црквеном селу у општини Мил у провинцији Северни Брабант, основао је 1972. године Архимандриет Пацхом (ван Неервен) (1935 – 2007)).
Рођен као католик, од детињства је желео да се замонаши. 1962. године први пут је покушао у Француској, где је убрзо открио да ће му француска верска атмосфера заувек остати страна. Био је Холанђанин и желео је да остане у Холандији, такође духовно. Као католик, пратио је догађаје Другог ватиканског сабора. Упознао је православље током студија у Нијмегену.

Када су родитељи брата Пахома преминули 1970. године, добија финансијска средства којима је 1972. године – по благослову епископа Дитерсија Ротердамског (преминуо 1976. године) – основао скит Светог Илије.
Брат Пацхом је желео да живи негде на Брабанту; продавац некретнина га је одвео до Светог Хуберта. Кућа је купљена и обновљена, црква је украшена и на Божић 1972. протојереј Јан Хавеман дошао је да се обави прва света литургијуа.
Брат Пахом био је углавном сам, без православног верника на километре. Само једном месечно је отац Јан долазио да служи свету Литургију. Пахом је био без прихода: наследство је отишло у темељ. Дугова није било, али није било ни новца, па је морао да се запосли. Пронашао је радно место у администрацији опште школе, Елзендаал Цоллеге у Бокмееру, где је радио док га болест није онемогућила 1991. године.
1974. године, отац Пахом је инкорпорисан у Руску православну архиепископију западне Европе под јурисдикцијом Васељенске цариградске патријаршије и монс. Георгес (Тарасофф) је хиронимисао Хироним 4. новембра. Од тада се света Литургија могла редовно служити и створена је парохија коју је 1982. године монс. Георгес (Вагнер) озваничио. Почетком 1984. године ученик школе у којој је радио отац Пахом дошао је да живи у манастир како би боље учио. На изненађење свих, и њега самог, почео је да се занима за црквени живот. Крајем 1984. године примљен је у Цркву и након дипломирања 1985. године саопштава да жели да уђе у манастир као искушеник. Отац Пахом је исте године постављен за игумана.

У то време Мајка Марија (Хулскер) – сада Хегоумена из манастира Пресвете Богородице у Астену – такође је дошла да живи у баштенској кући манастира, из које ће припремити сопствену фондацију која је почела са радом 1987. године.
Брат Петрус је провео две године обављао у Светом Хуберту као искушеник. Ово време је између осталог користио и за интензивно учење грчког и француског језика. Као расофор (ризоносац-искушеник коме је дозвољено да носи монашку ризу али још увек није дао монашке завете) 1987. године одлази у Париз да студира теологију на Институту Ст. Серге.
Након дипломирања, 1991. године је од оца Пахома примио монашки постриг под именом Серафим и постао монах ставрофор, а затим га је отац Георгес рукоположио за јерођакона а 5. јула 1992 и за јеромонаха. Отац Пахом је 1991. године унапређен у чин архимандрита.

Отац Пахом је 1991. године морао бити примљен у болницу на неколико месеци. Пошто је брат Петар у то време још увек студирао у Паризу, питао је једног парохијана – Антона ван Хеела, који се управо вратио из Пољске, где је неко време живео у манастиру Светог Онуфрија, да се побрине за манастир у његовом одсуству. Он је 1. октобра 1991. године започео искушеништво, а 1. октобра 1994. га је отац Пахом произвео у расофора.
Као што је дуго отац Пахом радио, тако су и отац Серафим и брат Антон радили ван манастира. Овај рад изван манастира, који су наметнули околности (тачније Провиђењем), у великој мери одређује ток догађаја и атмосферу у манастиру; то има своје предности и недостатке. Главни недостатак је тај што су свете службе током недеље кратке: света литургија ујутру или јутрење или часови; увече Вечерња служба. Током викенда су се обављале опсежније службе.
Рад изван манастира онемогућавао је живот у изолацији. То је за неометаност молитве негативно, али за пасторалну службу позитивано. Попут мирјана, монаси се свакодневно суочавају са секуларизацијом, отпадништвом и равнодушношћу који све више карактеришу наше друштво – нажалост и унутар неких црквених заједница.
Оно што монаси овде исповедају није толико филозофија живота или неки етички принципи, већ блиставо присуство самог нашег Господа и Бога и Спаситеља Исуса Христа. У својој милости он пребива с нама у Светом Хуберту. Само то омогућава да, кроз сва разочарења и искушења, као најдубље осећање осећамo захвалност према Њему, „према Његовој великој слави“.

2006. године отац Борис (Чапчал) се настанио у манастиру и након смрти Архимадрита Пахома 2007. године, преузео је управљање манастиром.

Манастир Светог пророка Илије припојен је СПЦ у септембру 2018. године и од тада је под надлежношћу епископа западноевропског Луке.

Линкови:

О нама

Свештеник наше парохије

Житије Светог Саве

Распоред богослужења

Епископ

Патријарх

Црквени одбор

Манастир Свети Илија

Контакт

Контакт формулар