Istorija manastira
Svetog proroka Ilije

Skit (živa i radna zajednica pravoslavnih monaha) Svetog proroka Ilije u Saint Hubertu, crkvenom selu u opštini Mil u provinciji Severni Brabant, osnovao je 1972. godine Arhimandriet Pachom (van Neerven) (1935 – 2007)).
Rođen kao katolik, od detinjstva je želeo da se zamonaši. 1962. godine prvi put je pokušao u Francuskoj, gde je ubrzo otkrio da će mu francuska verska atmosfera zauvek ostati strana. Bio je Holanđanin i želeo je da ostane u Holandiji, takođe duhovno. Kao katolik, pratio je događaje Drugog vatikanskog sabora. Upoznao je pravoslavlje tokom studija u Nijmegenu.

Kada su roditelji brata Pahoma preminuli 1970. godine, dobija finansijska sredstva kojima je 1972. godine – po blagoslovu episkopa Ditersija Roterdamskog (preminuo 1976. godine) – osnovao skit Svetog Ilije.
Brat Pachom je želeo da živi negde na Brabantu; prodavac nekretnina ga je odveo do Svetog Huberta. Kuća je kupljena i obnovljena, crkva je ukrašena i na Božić 1972. protojerej Jan Haveman došao je da se obavi prva sveta liturgijua.
Brat Pahom bio je uglavnom sam, bez pravoslavnog vernika na kilometre. Samo jednom mesečno je otac Jan dolazio da služi svetu Liturgiju. Pahom je bio bez prihoda: nasledstvo je otišlo u temelj. Dugova nije bilo, ali nije bilo ni novca, pa je morao da se zaposli. Pronašao je radno mesto u administraciji opšte škole, Elzendaal College u Bokmeeru, gde je radio dok ga bolest nije onemogućila 1991. godine.
1974. godine, otac Pahom je inkorporisan u Rusku pravoslavnu arhiepiskopiju zapadne Evrope pod jurisdikcijom Vaseljenske carigradske patrijaršije i mons. Georges (Tarasoff) je hironimisao Hironim 4. novembra. Od tada se sveta Liturgija mogla redovno služiti i stvorena je parohija koju je 1982. godine mons. Georges (Vagner) ozvaničio. Početkom 1984. godine učenik škole u kojoj je radio otac Pahom došao je da živi u manastir kako bi bolje učio. Na iznenađenje svih, i njega samog, počeo je da se zanima za crkveni život. Krajem 1984. godine primljen je u Crkvu i nakon diplomiranja 1985. godine saopštava da želi da uđe u manastir kao iskušenik. Otac Pahom je iste godine postavljen za igumana.

U to vreme Majka Marija (Hulsker) – sada Hegoumena iz manastira Presvete Bogorodice u Astenu – takođe je došla da živi u baštenskoj kući manastira, iz koje će pripremiti sopstvenu fondaciju koja je počela sa radom 1987. godine.
Brat Petrus je proveo dve godine obavljao u Svetom Hubertu kao iskušenik. Ovo vreme je između ostalog koristio i za intenzivno učenje grčkog i francuskog jezika. Kao rasofor (rizonosac-iskušenik kome je dozvoljeno da nosi monašku rizu ali još uvek nije dao monaške zavete) 1987. godine odlazi u Pariz da studira teologiju na Institutu St. Serge.
Nakon diplomiranja, 1991. godine je od oca Pahoma primio monaški postrig pod imenom Serafim i postao monah stavrofor, a zatim ga je otac Georges rukopoložio za jerođakona a 5. jula 1992 i za jeromonaha. Otac Pahom je 1991. godine unapređen u čin arhimandrita.

Otac Pahom je 1991. godine morao biti primljen u bolnicu na nekoliko meseci. Pošto je brat Petar u to vreme još uvek studirao u Parizu, pitao je jednog parohijana – Antona van Heela, koji se upravo vratio iz Poljske, gde je neko vreme živeo u manastiru Svetog Onufrija, da se pobrine za manastir u njegovom odsustvu. On je 1. oktobra 1991. godine započeo iskušeništvo, a 1. oktobra 1994. ga je otac Pahom proizveo u rasofora.
Kao što je dugo otac Pahom radio, tako su i otac Serafim i brat Anton radili van manastira. Ovaj rad izvan manastira, koji su nametnuli okolnosti (tačnije Proviđenjem), u velikoj meri određuje tok događaja i atmosferu u manastiru; to ima svoje prednosti i nedostatke. Glavni nedostatak je taj što su svete službe tokom nedelje kratke: sveta liturgija ujutru ili jutrenje ili časovi; uveče Večernja služba. Tokom vikenda su se obavljale opsežnije službe.
Rad izvan manastira onemogućavao je život u izolaciji. To je za neometanost molitve negativno, ali za pastoralnu službu pozitivano. Poput mirjana, monasi se svakodnevno suočavaju sa sekularizacijom, otpadništvom i ravnodušnošću koji sve više karakterišu naše društvo – nažalost i unutar nekih crkvenih zajednica.
Ono što monasi ovde ispovedaju nije toliko filozofija života ili neki etički principi, već blistavo prisustvo samog našeg Gospoda i Boga i Spasitelja Isusa Hrista. U svojoj milosti on prebiva s nama u Svetom Hubertu. Samo to omogućava da, kroz sva razočarenja i iskušenja, kao najdublje osećanje osećamo zahvalnost prema Njemu, „prema Njegovoj velikoj slavi“.

2006. godine otac Boris (Čapčal) se nastanio u manastiru i nakon smrti Arhimadrita Pahoma 2007. godine, preuzeo je upravljanje manastirom.

Manastir Svetog proroka Ilije pripojen je SPC u septembru 2018. godine i od tada je pod nadležnošću episkopa zapadnoevropskog Luke.

Linkovi:

O nama

Sveštenik naše parohije

Žitije Svetog Save

Raspored bogosluženja

Episkop

Patrijarh

Crkveni odbor

Manastir Sveti Ilija

Kontakt

Kontakt formular