Sin Stefana Nemanje, velikog župana srpskog, Rastko Nemanjić rođen je 1169. godine. Kao mladić, žudeo je za duhovnim životom, zbog čega je odbegao u Svetu Goru gde se zamonašio i sa retkom revnošću prošao ceo podvižnički ustav. Stefan Nemanja posleduje primeru sina, te i sam dolazi u Svetu Goru, gde se zamonašio i umro kao monah Simeon. Sava je izdejstvovao kod cara i patrijarha nezavisnost Srpske crkve, i postao prvi arhiepiskop srpski. Podigao je, zajedno sa svojim ocem, manastir Hilandar, a potom i mnoge druge manastire, crkve i škole po srpskoj zemlji. Putovao je u dva maha na poklonjenje svetinjama u Svetoj Zemlji. Mirio je svoju braću, zavađenu oko vlasti; mirio je Srbe sa njihovim susedima, i stvarajući Srpsku crkvu, stvarao je kroz to srpsku državu i kulturu. Unosio je mir među sve balkanske narode i radio je na dobru svih, zbog čega je i bio poštovan i voljen od svih Balkanaca. Srpskom narodu on je dao hrišćansku dušu, koja nije propala sa propašću srednjevekovne srpske države i živi i danas. Preminuo je u Trnovu 12. januara 1236. godine na Bogojavljenje, u vreme cara Asena, razbolevši se posle službe Božje. Telo mu je preneo kralj Vladislav u manastir Mileševu, odakle je Sinan-paša naredio da se mošti odnesu i spale na Vračaru u Beogradu, 27. aprila 1594. godine (po starom kalendaru), odnosno 10. maja (po novom kalendaru).